- Piše: Goran Radonjić

Poznata je anegdota u kojoj Sveti Petar Cetinjski jednom iskreno zgađenom Francuzu, maršalu Marmonu, na prekor zbog naših varvarskih običaja, poput kidanja glave zavojevačima, odgovara da smo to naučili od samih Francuza, koji su glavu (na giljotini) otkinuli svom kralju. Taj dijalog, na francuskom, a i kontekst u kom se odvijao, treba da imamo na umu kad god se sretnemo sa kolonijalizmom. A i sa autošovinizmom.
Sjetio sam ga se nedavno kada sam od dva politička lidera čuo gotovo iste formulacije u čijoj su osnovi autošovinizam i povlađivanje stereotipu o nama samima. Jedan od lidera reče prije neki dan: „Spremni smo veoma za jednu fer političku utakmicu. Dakle, uopšte nemamo u prvom planu druge kandidate, niti imamo namjeru da se nadmećemo na pomalo tradicionalan balkanski politički način“. A drugi, sjutradan: „Mi smo istinski iskreno usmjereni ka pomirenju Crne Gore jer smatramo da je Crnoj Gori dosta balkanskog primitivizma“. Neobično je, ali pitam vas: Možete li da pogodite koji od ta dva citata potiče od glavnog čovjeka režima, a koji od mladog opozicionog lidera, kako sam kaže, najjače opozicione stranke? Kako smo se našli u situaciji da se takvo pitanje postavlja?
Lideri su, očito, krenuli u borbu protiv „balkanskog načina“, odnosno „balkanskog primitivizma“. Oni, izgleda, sebe smatraju Nebalkancima, i ne bi me začudilo da su odavno sebe ubijedili kako su se rodili, odrasli i školovali se u idiličnim evroatlanskim predjelima, a da ih je sama Sudbina poslala da nas, Balkance, pouče kulturi. Ili su, možda, sami, od dobra srca, riješili da nam pomognu i da nas izvuku iz „balkanske krčme“, kako reče jedan slavni pisac, Balkanac?
Ta dvojica gospode, samozvanih Nebalkanaca, Non-Balkan Boys, pokazuju mnoge suštinske i zabrinjavajuće sličnosti, pogubne po naše društvo. Obojica kontaminiraju javni govor. Jedan već decenijama proziva neprijatelje, mrzio je nekad šah i šahovnicu, a sada trobojku, valjda je tokom svake od brojnih kampanja političke protivnike nazivao izdajnicima, a u međuvremenu šakalima, bitangama, kretenima, pozivao na njihovu deratizaciju... Drugi djeluje samo nekoliko godina, ali jednakom retorikom.
Otkud njima uopšte briga za Balkan? A, naročito, otkud im ideja da sopstvene najgore osobine pripisuju Balkanu i Balkancima, pa da onda navodno krenu da sve nas izbave? Da li je u pitanju nesmotrenost, ili se radi o opasnom neznanju?
Ne bi se baš reklo da te džentlmene na našem brdovitom poluostrvu, a pogotovo van njega, doživljavaju kao perjanice evropejstva. Sjetimo se samo dva primjera. Prije nekoliko godina prvi lider je, valjda u svojstvu premijera, gostovao na zagrebačkoj televiziji, pa je izazvao smijeh u publici kad je na pitanje o svom bogatstvu rekao kako nema nekretnina! „Imate valjda stan“, rekao je novinar, na šta je Non-Balkan Boy No. 1 napravio grimasu koja je trebalo da bude izvinjavajuća i opravdavajuća. Šta ćete, svima nam se desi da zaboravimo svoj dom, a kud neće njemu koji stalno misli o našoj emancipaciji, i još tamo, gdje se vijori šahovnica, a na zastavi sa tri boje. („Dobar vam onaj“, reče mi jedan hrvatski prijatelj, „ne zna ni engleski, a ni šta sve ima u vlasništvu“.) Slično je petljao i sa sličnim utiskom prije nekoliko mjeseci i Non-Balkan Boy No. 2, gostujući na beogradskoj televiziji: „Kojim jezikom govorite?“ – „Daćete mi malo vremena“; „U koju crkvu idete?“ – „Nisam ovdje došao kao građanin nego kao lider stranke“. („Je li vam ono vođa opozicije?“, stigla mi je poruka od kolege, a iza toga niz emotikona.)
Vrlo je degutantno, da pozajmim jednu nebalkansku riječ, da oni: 1) svima nama nameću i učvršćuju „balkanski kompleks“; 2) proglašavaju sebe, takve kakvi su, emancipatorima koji će nas Balkance naučiti nekakvom bontonu i političkoj korektnosti; 3) pripisuju svima nama krivicu za politički brlog koji sami stvaraju; 4) predstavljaju se liderima, a udvorički se ponašaju prema pravim Evropljanima i ostalima, prije svega ambasadorima.
Pa i u tu EU možemo ući samo kao Balkanci, jer im samo takvi možemo trebati. Ali oni istinski, a ne Balkanci iz negativnih predstava.
Bilo je, ima, i biće u svim narodima i u svim regionima, vaspitanih i nevaspitanih ljudi, onih koji gaje sumnju („Znam da ništa ne znam“, reče Balkanac Sokrat) i onih fanatičnih u neznanju, odgovornih i bezobzirnih, onih koji imaju stida i onih koji ne haju za takve stvari.
Stereotipi o Balkanu duboki su i uporni, ali možemo i moramo da im se suprotstavimo. Barem mi to moramo, bilo da znamo za brojne studije o tim pitanjima i autore poput Marije Todorove ili Vesne Golsvorti, bilo da se samo sjetimo brojnih Balkanaca koji su presudno uticali na razvoj evropske kulture. A obavezuje nas, valjda i odgovor Svetog Petra.
Budi mi silan, i dobro mi stoj, Balkane moj.